Samoubistvo
Vrsta: Seminarski | Broj strana: 30 | Nivo: Visoka poslovna škola strukovnih studija, Leskovac

UVOD
Samoubistvo, cak i onda kada je prikazano samo preko statistickih
pokazatelja, kao retko koja pojava, izaziva kod ljudi mnogostruka, cesto
ambivalentna osecanja, sve, samo ne ravnodušnost. Podstice na razmišljanje
i izaziva razlicite reakcije i ocene. Od želje da se sakrije do želje da se ogoli,
od toga da se vidi kao neizbežan deo tragicne licne i porodicne sudbine ili
rezultat nesrecnog spleta okolnosti koji se mogao izbeci, od osude do
dubokog saosecanja, od ocene da je racionalno rešenje nepodnošljive
situacije ili bežanje od suocavanja sa stvarnošcu, od toga da je predstavljalo
ocajnicki vapaj za pomoc do toga da je znacilo potpuno odbijanje pomoci.
Iako individualni cin, samoubistvo uvek pogada više ljudi i ostavlja bolne i
dugorocne psihološke i socijalne posledice na porodicu i druge bliske osobe,
ali i društvo u celini.
Prema samoubistvu, prisutnom u svim vremenskim razdobljima i svim
sredinama, odnos društva je bio razlicit, uglavnom negativan, vrlo cesto i
krajnje negativan, ono je osudivano i svrstavano u najteže zlocine. Razlicit
odnos prema samoubistvu uslovljen je u velikoj meri kulturnim i religijskim
normama, koje ga najcešce zabranjuju i osuduju. U mnogim zemljama su tek
u poznom dvadesetom veku religiozne i zakonske sankcije uklonjene i
suicidni akti prestali da se tretiraju kao kriminalni. I u skorašnje vreme
razlike medu zemljama, pa i evropskim, su velike – dok se, na primer, tek od
1961. godine u Engleskoj i 1993. u Irskoj samoubistvo više ne tretira kao
krivicno delo, u Holandiji je 2001. godine legalizovana eutanazija.
Samoubistvo predstavlja veoma složen, dinamican i heterogen fenomen,
uslovljen medudejstvom citavog niza psiholoških, socijalnih i bioloških
faktora. I pored svih teškoca da se prouci i razume, postoji saglasnost
klinicara i istraživaca o nekim rizicnim faktorima. Integrativni pristup
problemu posmatra samoubistvo kao rezultat složene interakcije izmedu
psiholoških, bioloških i socijalnih karakteristika. Centralno pitanje razvoja
suicidnog ponašanja odnosi se na reciprocne uticaje izmedu individue i njene
sredine. Obuhvata izlaganje specificnim stresorima, koji delimicno mogu biti
pod genetskim uticajem, osetljivost na ove sredinske uticaje definisanu
perceptualnim i kognitivnim procesima, i ponašanja kao reakcije na njih.
Epidemiološka istraživanja su pokazala da je pokušaj samoubistva najjaci
klinicki prediktor samoubistva i ukazala da samoubistvu obicno prethodi
proces, koji pocinje sa prolaznim suicidnim mislima, zatim se razvija kroz
mnogo konkretnije planove i suicidne pokušaje, sve do samoubistva. Iako su
potrebna dodatna biološka, psihološka i psihopatološka izucavanja ovog
procesa, nesporno je da je u kasnijim stadijumima karakteristican visok nivo
depresije i narocito beznadežnosti, što ima važne implikacije na
razumevanje, tretman i prevenciju. Da li ce osecanje beznadežnosti voditi
suicidnom ponašanju ili ne, zavisi od prisustva ili odsustva rizicnih i

---------- CEO RAD MOŽETE PREUZETI NA SAJTU. ---------- 

www.maturski.org 

 

MOŽETE NAS KONTAKTIRATI NA E-MAIL: [email protected]